Otadžbina

72

САЊАЛО

има своје Карађорђе, своје Милоше, своје устанке, тај народ има и силе, има и отпора. И ми ћемо се, децо, одупирати, борити. Дух нашега народа који сузбија туђин«> штину, који крха синџире и стеге, тај је дух — велик. •Та сам Србин, ја се поносим, ја сам велик. — Поносите се и ви тим великим и славним именом... Поносите се, поносимо се ! Живело Српство на све стране.... Живело Славјанство ! Ко каже да смо ми народ мален.... Ми народ мален? Будале! Ходите ближе столу, ходите. Гледајте само ове велике и дивне земље и градове. Младићи приђоше столу и нагоше главе над раширеном великом мапом јужне Европе. ПроФесор опкружује својим белим пуним прстом кажипутом: — Јадранско море, српско приморје, Црна Гора, Скадар, Скопље, Тимоци, па Мориш, па Драва, па Рјека па Велебит — сам овејан Србин и Хрват !... чисто зрно, пшеница од народа. Па гледните само Доње Дунаво, Балкан, сам рођени брат, вредни Бугарин. Глете, гле, Београ^, Загреб, Сарајево, Скадар, Трново.... вароши села, градова, чисто видим народ како по њима гмиже, чујем лађе и сплавове по овим старим валовитим рекама. Па ова мора од планина, пуна пастира и стоке : ори се песма, Фрулица ; живот шарен, врео, трудан, живот, који се не свија, упоран, жилав, чврст, велик као Дурмитор, непроходл^ив као и ога дугачки венци вечитог Балкана. Бог је велик и милостив.... велике, лепе земље.... народ здрав и јак... милиони, милиони, море, пучииа .' — где је тај који ће нас прегазити, чељуст која ће нас попити!.... Ми мален народ.... како рекосте ? — без будућности ? Сам уља и нитков! Пи! Пљуните и ви са мном на тако гадну лаж 1 Пљунимо ! ПроФесор Сави горе очи, пламте образи. Апостолски жар преобразио га, па још лепше сјају оне благе и лепе црте његовог и иначе пуно симпатичног лика. А Милан ? А Гргур ? И они, раздрагани, ужагрили очима,