Otadžbina

САЊАЛО

овај дивни одломак из Страхиња Бана. Тп, Милане, иепо читаш. . . . Милан узе и милозвучно и тачно прочита обележени број стихова. — Нестаће, децо, не велим Београда, алн за цело и овог тесног Дорћола, а ове ће песме остати вазда живе и младе, свеже и росне као што сте данас вас двојо у нрвоме цвету. Ко зна, можда ће се и из вас. .. али ништа, ништа; ни са11 не знам шта вам хтедох рећи. Читајмо ове умотворине, као биљка јутро и кишицу, тако и души годи свежна даха природиног. А колико је природе, колико једрине у сваком стиху, у свакој пословици народној.... Читајмо, — читајте често те вечно лепе гласове наше горске виле.... па песнике, па све списатеље наше који дишу духом народним, који га љубе, који пишу о њему, којима кроз сваку врсту бије светлост, топлина поносног и непобедљивог духа народног. — Кажу, господине, да омо ми мали народ ? Усуди се приметнти Милан. — Који нема велике будућности ? Додаће и Гргур с радозналим погледом у свог проФесора. — Мали народ — без будућности ? Ко вам вели то ? Лаж лаж.... децо моја, лаж ! Ту добри наставник плану, скочи са столице и прође узрујан неколико пути по својој С( вселени в . — Срби, Хрвати... Бугари — сила ! Ко каже да смо мален народ ! Варање, изопачавање, обмана ! 0 ви велики народи... велики народи.... Хода журно, да се тресе вселена. — Не бојмо се, драги моји ученици, не бојмо ! продужи Сава у истој свечаној раздраганости. .. Који народ сам себе оставља, онога напушта и Бог ... Коме се причи да је нејак, слаб, онај је доиста и мален и нејак. Да су наши велики претци тако мислили, зар би смо данас били господари у Београду ? Камо дахија ? Којн народ