Otadžbina

604

БАРУДАН

праведније пресуђује и тај се вара ; и који мисли, да ни трунка није себичан и тај себе највећма воли. Па је ли чудо, што се и Барудан малко надао : можда ће ме моћи Стана кадгод малко , врло малко волети ! Ето Јова се никако ме враћа, она не гледа ни једног момка у селу а с њиме сад са свим другачије дивани. Он није тражио, да она за њега пође, он је њу много већма волео, а да би могао желети, да она за њега, за наказу луду, пође; ал га је увек заболело, кад помисли, да га она мрзи он је био у свако доба готов, да учини све, све, само да га она не презире. .. У тај мах пуче пушка на једно сто корачп пред Баруданом, зачује се јаук, зазврјаше кола, иа се онда опет све умири. Барудан потера своје посустале коње, јурио је добро, јер му се чинило, да то није чист посао, а овамо така помрчина, да прста пред собом не види. (( Хм ! Шта то мора бити ?» помисли Барудан и пусти коње опет ходом а осврће се на све стране. Није дуго премишл>ао. Крај друма из јарка чује стењање. Заустави коње и сиђе доле. Има шта и впдети — лежи човек у својој крви. «Убите ме !» закрчи онај. „Није него !» срди се Барудан, смештајући га на кола, па онда отрчи доле у рит и захити воде у своју шеширину. врати се и опере рану — беше баш више леве сисе — одере добро парче од свог дебелог стана и привеже је. Јадник је дошао мало себи. [ „Махни ме, умрећу и овако !» прошапута он. «Та иди збогом, не ћу ја да ти умреш, већ хајд у варош па шат ти помогну.» „Нема ништа од мене ! Видим , да ми је ту крај. Него, ако си поштен, чуј, шта ћу ти казати, па јави то власти! Из Србије сам. Спремао сам се са слугом у Ау-