Otadžbina

БАРУДАН

605

стрију, да купујем коње, Слуга ме покраде. Распмтао сам, одакле је, па му пођем у потеру. Ал' ево овде ме нападоше харам^де, убпше ме л отераше ми коње и кола. Оди — сагни се м — све је тишије говорио — «чуј име тог зликовца, што ме покраде, можда ме је он и убио. — " Глас му беше тако слаб, да се није чуо. Барудан пригне уво његовим устима. Чуо је — стресао се, а да не беше мрачно, видело би се, како се у лицу променио. Сад се зачује тихи уздах — патник је испатио. Барудан седне на кола, ошине коње тако љутито, да полетише — као да су му они што скривили. Варош је била близу, већ су се видели кроз помрчнну овде онде светли прозори. Барудан је мислио много, много. Мора да су то мучне мисли биле, јер кад стиже у прву гостионицу, кад са мртвим србијанцем уђе у осветљену собу — беше му лице бледо, измучено. После четврт сата дође полиција. Однесоше и мртваца и одведоше Барудана. Србијанца су сутра дан парали а Барудана испитивали. Он је казао све, како се збило. Све ? Није ! Казао је, да је нашао србијанца мртва —■ дакле да с њиме није ни речи проговорио. Задржали су га два дана у затвору ма да им је говорио, како га чека газда-Марко, како има много посла на салашу — сумњали су на њега. Срећом нађоше негде у оближњем селу коње србијанчеве, похваташе праве кривце те тако Барудана пустише. Жалостиво се он дома враћао. Пустио је коњима на вољу, нека иду како хоће, а он је мислио, мислио... све му се чинило, да би боље било, да га нису никад ни пустили из затвора, него што мора кући. Знао је још нешто и хтео је то на суду казати, ал' бадава, везао му се језик па не ће из њега ни речи; таман да почне а дође у памет Стана невесела, уплакана — па му онда дође тако тешко, да ућути као заливен. На суду