Otadžbina

БАРУДАН

607

не верујем. Ал наш газда верује, кад му даје Стану па бпш на нослетку сретно им било ! >} „Хајде, други пут — ено Барудана ! сврши Страјило па се лати вила. Барудан је излазио из кујне, он баш не мари, кад се дивани у вршају. У руци му беше налица и он се упути поред гувна ленији. Надничари се зачуђено згледнуше, знали су, да ће он у село, кад узме палицу. Барудан сретне на бунару Рашу, где поји коње. В А ти нешто рече — та знаш — да је он њу испросио — па је л' баш све тако?" «Та тако, све село о томе говори.» (( А ко је теби казао ?» (( Ко други, него Стана I' 1 «Иди тамо па радите, ја ћу још вечерас доћи !» И Барудан пође. Раша слеже раменима ; гледи за њим па ће помислити : а који му је сад андрак ? Иде Барудан а све му се не ће. Треба да се с киме разговара, а не зна с киме. Ако ће са газда - Марком, не ће бити вајде, та он тражи богатог зета. Ако ће са Станом, она ће му се смејати. Ако ће с Јовом — да, то ће бити најбоље, он мора послушати, јер — и Барудан стиште палицу а кораци му се убрзаше. Како се био замислио — а онда увек у земљу гледа — није ни спазио пред собом поплашене коње. Кочијаш испустио узде па се ухватио за лотре, да не испадне из кола, а коњи јуре као бесомучни. Бећ су близу Барудана — он се трже и одскочи на страну, коњи се сад још већма поплашише па скренуше управо јендек крај пута, а како је дубок и широк, ко зна шта би од њих и од кола било, да се Барудан није брзо прибрао и једним скоком створио се пред њима. Снажним рукама увати оба коња за узде и обесисе о њих. Коњи стадоше