Otadžbina

60

С А Њ А Л О

Ту Макса уздахну дубоко, и таман да спусти зрнце на бројаницама, а на вратима се зачу куцање. Даница се исправи,својим крупним очима погледа према вратима, која се отиорише и унутра уђоше оба млада гоеподина, што се дотле одмараху у хладу под брестовином. Обадвојица лепо обучени. европски, само су имали вишњеве Фесове с црним кићанкама од свплена ибришима. Један сухоњав, мање бео него блед, чела висока, ока зелена, косе до главе ошишане, а висок, за једну главу вишп од свога друга, који је више дежмекаст, округлијих образа, учешљане, готово зализане косе, румених, алп дебелпх усана, кроз које провирују рехави предњаци. — Добар дан, господпне учитељу ! Викну онај дежмекасти, пошто обадвојица поскидаше Фесове. Макса их отпоздрави, а непрестано их посматра својим уиалим очима. — Вп ћете се мало зачудити нашем доласку. Опростите — путници. А имамо на вас поруку. Гргур . . . Још онај дежмекасти добро и не изусти име својега другара, а Даници клонуше руке и спусти шав на сто. Лице јој се иреобрази, лепо, па сину још лепшом белоћом и бледилом. — Ми смо Гргурови другови, полазимо на своја „опредјеленија » поче опет онај дежмекасти — Молим за ваша чесна имена, упитаће Макса, пошто обадва млада господина, пунуђена, седоше. — Моје је име Илдја, почеће опет дежмекасти господичић, а ово је мој и Гргуров друг, мајстор Јованов син Милан. Путујемо — ја, иисар судски, у Крушевац, а овај млади ироФесор у Крагујевац Ту Илија погледа значајније Даницу, па онда опет у учитеља Максу. — Госпођица? — Моја кћи, одговори Макса. — Даница, — ако се не варам. Доносим вам по-