Otadžbina

€ А Њ А .1 О

61

здраве - Дозволите ми да извадим моју бележницу. Гргур је још у војводини — ратује. И ја сам по народном послу одлазио тамо. Народ је народ; ваља му богме послужити. Ево, видите, прибележио сам баш његове речи: «Поздрав моме старом добром учитељу Макси, па поздрав матери и оцу». Ту говорљиви Илија застаде, по очима око себе. час у учитеља, час у Даницу. —Ево сам прибележио од слова до слова: па» пољуби у руку и моју добру учитељку .... молићу, где је госпођа ? Си1"урно се на 1ази у кући ? — Јесте, у кући је, прсмуца Макса једва изговарајућп, . . . у кући, али — у вечитој. Сви се ућуташе. Или1а спусти отворену бележницу иреда се, а Милан, ма да се лицем трудио да искаже саучешће, опет не скидаше ока с лепе учитељеве ћерке. — А шта знамо, драги господине учитељу, сви ћемо тамо — да Бог поживи остатаЕ ! . . . Поче Илија прибирајући се, па да би изазвао друго расположење запитаће : — Село Гргурово није одавде далеко ? — Сат, одговори, готово и нехотице, Даница. — Сат ? Па то је ту . . . . шта велиш, брате Милане даноходчмо његовога оца! Пут је оигурно леп? — Све потоком и кроз лпваде, приметиће Даница — Врло лепо — таман на конак. Пристајеш ли Милане ? Мплан ништа не одговори. Даници не би по вољи, желела је да походе оно двоје старих горе у селу. Давно се Гргур није никоме јављао. — Идите, идите, драги господине. Жао ће им бити кад ч\ју да сте пролазили. А и Гргур ће вам бити захваалн. Ви не знате шта је самоћа- Ви сте сити света, а нама су гости догађај .... Али, лепо ћу вас молити } где се Гргур налази ?