Otadžbina

104

руско-турски рат

Ми пе1>емо толико причати о томе сукобу неколиких слабих руских чета са турским трупама. Казаћемо само да борци с обадвију страна , својом храброшћу и самопрегорењем, доказашо да схваћају сав значај тога првог сукоба. Други ће причати о херојској обраии Туракб, занртих у једном млину, кога вол»аху зажећи него ли се предати, Други ће насликати страшно позориште, које сутрадан престављаше собом Дунав, т. ј : како понтони, пробијени балотама и гранатама из Систова, мало по мало тонуше у воду и како на њима неки несретници, гагч пап^еа, покушаваше да се избаве пливањем, Други ће, напокон, описати колебање боја, у ком се храбробораху пуних осам сати прве чете у великој врућини боја, који би свршио погибијом за нападаче. да не стиже први рускн топ, који им поможе да се охрабре и обнове папад, Што се нас тиче ми нећемо дуго да се зауставл.амо на тим догађајима, јер спада^у у војну или ратпу историју и не иду у оквир нашега рада. Руским чегама за Дунавом пође срећа за руком тек у 1. сат по иоднс 28 јунија. До тога доба успјех бијашс сумњив. Више се пута очекиваше да турци поћерају руске солдате у Дунав. Руси не мишљаху да ћв наћа таки број непријатеља ни у Оистову пи у око.шци. Руски главни штаб бијаше преварен, у осталом сасвим на певини начин, шиионима, који се нахођаху у гоме граду. Посредством голуба шшони извјештаваху да се у Систову находн само 7 или 8 стотина војника. а у ствари, у дап нреласка Руса, бијаше их више хиљада. Ево како се је то догодило; Около 22 јунија бијаше се разнео глас да ће руска армија покушатн срећу код Никопоља. Усљед гијех гласова из Рушчука се крене до 4 хиљаде Турака да ојачају гарнизон града, који бијагае објектива напада. Чест тијех турских војника већ се враћаше пазад и случајно нахођаше се у Систову у време тамошњег руоког искрцавања. Два дана пре или после, руска армија не би тамо оусрела иикаквог озбиљног отаора. Ми смо већ казали да се Цар са својом пратњом од седам сати изјутра нахођаше на једпом брежуљку близу Фламунде, ђе сваки час примаше извЈешћа о већ започетом боју на другој обали рјеке. Ђенерао Криденер, не знавши ништа о преласку код Зимнице и увјек чекавши понтона да сам покуша срећу код Фламунде, рјеши се у 9. сати поћи к Цару ; »Ја ништа не разумјем, рсче Му Криденер, обећаше ми послати понтоне у јучерашњи дан а Још их и дапас нема! како се може од мене захтјеват^ да ја даиас пре-