Otadžbina

108

РУСКО-ТУРСЖИ РАТ

Ко не памти одушевљење са којчм се је примила у Моски и по евој Русији изјава покојног Цара Александра II у Кремљу, и, коме није познато роптање на многе и многе ђенерале и њихове опсаде Плевне. Када сам ја прси пут читао, како је атински напод са божанствеиим одушевл^ењем отпратио из Атине Алцивијада, главног иачелника похода у Сирпју, како га је тај исти народ на скоро после лишио начелства и позвао к себи да се правда, ја сам био веома незадоволзан с Атињанима те мишљах и на жалост убједих се да су људи нека стока, коју лако може сваки да окреие како хоће и куда хоће. На први мах то је сућење страшно, али ако промислите мало и проучите људску нарав и душевна колебања на1.и ћете да ја нисам много крив судеКи тако. У сваком повекем и дуљем предузећу сусрста се човјек са таким појавама. Сада се људи, или, ако ћете те људе звати народом, народ, одушевљава за једну ствар, сада опет кроз неко време занемарује ту исту ствар и кадшто презире то, што је мало пре хвалио. Премноги су томе узроци, а највећи је узрок људска промјепљива ћуд и лако повођење аа туђом памети. Сви људи не гледају на ствари својим очима а виде ствар тако, каква се другима чини. Такве се појаве догађају код свију народа и биле су и бити ће увјек. За последње време често се је могло читати по рускима часописима, да је црта руског карактера: »лако одушевљење и још лакше охлађење и заборав одушевљења", али нека се Руси не туже, да је то само код њих, као што би тре'ало да се и Срби не туже, да је само код Срба завист и издаја, која породи Бранковића, не само код Руса, већ свуда се опажају таке брзе промјене мњења и свуда већина иде за туђом памети. А будући се мисли да је на страни већине правица, т. ј. право силнијег, онда и свако кретање људско, па изражавало се оно у одушевљену или порицању, у мржњи или антузијазму, легално, или законо је. Руски ентузијазам за време Српског рата исто је легалан. као и псовке које следише за ратом. Така је природа људска и тако ми схваћамо појам о правици. Али. на ствар Збиља Руски народ чекаше прелазак паеко Дунава са неком. тешком бриигом. Истина је, друштво је читало по новинама, да се проко Дунава не може да пређе из узрока што се вода излила која прекриваше обиле Дунава и из узрока ледовитих гомила мраза које често покриваху рјеку и које она доносаше са собом чак од извора. Али томе ннрод потпуно не вјероваше, особито почимљући