Otadžbina

коме је суђено

109

с друге половине мјесеца Маја. Могли су се чути различити аргументи, по којима се, ко бајаги, одлаже чрелазак. Неки говораху да за прелазак није ништа спремљено ; други — да затежу дипломати; трећи — да ништа не ваљају гл^вни вођи рата, који су пошли у рат без икакве ратне спреме. Еле, било је много говора, те то, на сваки начпн, и ваља забележити. То затезање или немогућност иреласка предсказиваше у народу неку кобну и несрећну борбу. Само је кад-и-кад успокојавало се друштво храбрим и херојским поступцима руских матроза (морнара), јер ето тамо на Дунаву лагумаше турску оклопњачу, овамо иа Црном мору монитора, или се боре као лавови 10 против 100-е и увјек побјеђавају; Р^ски народ тада цјењаше веома високо храброст својих морнара. Сви жаљаху, да немају јаке Флоте на Црном мору. Јунаке — морнаре сусреташе по рускима градовима као какве богове И да у такој тами (односно главне Дунавске армије) не бијаше морнарице, која свјетлаше образ, чекање преласка било би још геже. Овде треба споменути да на кавказкЈ армију мало пазише, очи свију биле су окренуте на Дунав. Када дође жељени дан — дан преласка, сви се пренуше као после неког страха, који им за дуго не даваше мира и покоја. Истина, камен је с леђа био сваљен, али и не бијаше велике радости. После тешке болести и криза, оздрављене ие весели пуно. Али каква је то криза, када одма за њом наступаше Плевпа. (Наставиће се)

»Тако ! Сад те волим, моја добра Даро ! Ти не знаш како ти тај оемејак добро стоји — очарава! Да сам мушко, заљубила бих се у те!« „Ти ћеш увек остати она стара несташна Мила! Све и да није тако диван изглед са осога балкона па плахо Дунаво, на Бу-

К 0 Ш Е Ј Е СУЂЕНА

НОВВЛА

I I I а Г> а л к о н у