Otadžbina

КОМЕ ЈЕ СУЂЕНА

111

пас држе ва мртву сиграчку, коју пазе док им ћуди годи. — Па онда дође други и нов се сан започе. Ал не бејах више нејак и неискусан створ, који се за сваким момком лаковерно поведе! Раскинула сам сан, па, и ако ми срце пуда, биће у мене доста снаге, да срцу заповедам — биће, јер су сви мушки рђави, сви!" И она је руку подигла, као да се бранила од некога невидивљига нападаја. »Вараш се, Даро, вараш! Он није, као што су други мушки, није !" »А да какав је он?« упига она цодругљиво „Он је — он је леп, паметан, научен, поштен« одговори Мила и подиже поносно главу, као да је 'пријателлЈчину тврдњу сасвим оборила. »Још много више има тих крупних речи, којима ми китимо оне које љубимо; ал, наравно, Доцкан се уверимо, да смо се преварили. Заљублзена пашаглавица све узима с'најидејалније стране, и заведе нас далеко, да тиме јаче осетимо муке, кад постанемо несрегне!« »Али за бога, Даро, та то не бива увек!« Мила је скоро кроз плач говорила; она је у полу веровала Дари и њој беше врло тешко. »Ретко, врло се ретко не преваримо сасвим, него тек у неколико. Ја на пример не верујем у Шекспира, не верујем у љубав што је замишљамо по приказу ма и најбољих ромаписта, те је из њихових књига копирамо, на варамо себе, да љубимо. Ја верујем у љубав, коју осећам !« »Ти љубиш?« упита Мила благо, одједаред се измирила са Даром. »Ја — ја — не љубим « »Не љубиш ? А сва си иоцрвенила? Оувише си горда, нећеш да признаш; бојиш се, пребацићу ти, да не говориш као што осећаш!" »Па — ако је тако?« »Онда, опда, је ли да није све тако, као што си казала ? Је ли да нису сви мушки рђави — има их и добрих? О, само док видиш мога Милана! Данас ће доћи — седам дана. како нијебио, данас ће положитн испит и доћи. Ох, ада га волим!« »А он тебе?« Мила застаде, мало је изненадило ово питање. Збунила се. „Иа — ваљда и он меие тако воли!« «А зашто ваљда ?»