Otadžbina

112

КОМЕ ЈЕ СУЂЕНА

«Та он ми до душе јсш није пишта казао аа нисам ни ја њему — ал што би увек долазио нама?« »Боже мој, па из дуга времена!« »Ти ме вређаш, Даро!« рече Мила жалостиво. »Немој се срдити, селе! Ја сам у последње време љутита на сие мушке, за то тако и говорим. Ал по чему мислиш да те он воли ?« »По чему? Па што на баловима увек самном игра ; шго увек гледи, кад смо заједно у друштву., да се самном разговара, ја му то са лица читам, јер и сама једва то чекам. Па како говори ! По ономе дрхтавоме звуку његових речи, по ономе блаженоме сјају његових очију, ио свапоме 1 зразу иа лицу познајо се, да ме љуби. О, та имаде пебројено тих сићушпих знакова, који обичним људама у очи не падају, који силније, јасније говоре него што их наше речи ош.сати знају, које само заљубљени разумеју, Те знаке не види ко уображава да љуби, а ја не уображавам. Ја сам о томе уверена, а на саму се себе љутим, што немам речи, да верно опишем, како зајиста л>убим. Али ја сумњам, да се права љубав речима исказати даје. Љубав је прва од оних узвишених ссобина у нама, које нас с Богом изједначују, а ми смо бар за сада тако малени, да врло мало знамо о ономе. што је најузвишепије у нама, Ја не знам казати, како љубим Милана, али ја се поносчм што га љубим, и што сам уверена, да и он мене љуби. Да то не знам, онда, онда — то би страшно било! Гледала бих овај диван свет, али не бих знала ни за једну од његових лепота; гледала би радост и весеље, ал Ја бих увек тужна, страховито тужна била, плакала би, само би плакала ; све би ми бидо иусто, празно. Али не, не, та он мене љубил — она је силом хтела отерати црне мисли »је ли, Даро, мора да ме љуби, онако ме љуби као што ја њега љубим, је ли, Даро?« Дара је устала; својим црним очима пратила* сваку црту Милину, дуге јој трепавице не тренуше, а Милике речи тако су јој говиле, тако су је гануле. Она рашири руке, загрли пријатељицу, и стаде је љубити »Љуби те, мора те љубити, анђелче моје! Та онда не би било Бога, рад би се и ти морала лреварити. То је та љубав што нам живот рајем чипи, кад смо у њој сретни, а паклом кад нам се љубав љЈбаиљу не враћа: то је права љ^бав, која не вара, која дође у тренутку, освоји нам срце а потисне све разлоге нашега хладнога размишљања — и која нас и опег вара! Некад сам мислила, да и ја тако љубим, и преварила сам се. Оедимо, Мило. Три дана нисам смела, да ти се исповедим, сада морам. — Право имаш, што