Otadžbina

коме је суђена.

113

ме тако гледаш! Ја сама себе ие разумем, још маи.е ћеш ме ти разумети, кад те иисам у своју тајну посветила. Опазида сам и гама, да говорим у загонеткама, да најпре тврдим, што после поричем. Оеди, Мило, да ти приповедим ! Можда ћеш ти разумсти, што сама не разумем.« »Али, слатла Даро, тако си се ражалостила ? Можда би боље било, да ћутиш, кад си болесна.« »Поверење најбоље олакша душевпу бољу — а моја је боља ту, у грудима, у томе маломе, тајанственоме створељу, што се зове срце, у ономе невидимоме судији човековом — у савести. Чујеме !.• Беше то у Бечу, пре две године. Пала сам на леду, Милан ме подиже и одведе до кола. Моја добра мама позове га у посету и он нам постаде скоро свакидањи гост. Он беше изобржжеп младић, говорио је памстно и разборито о науци и вештинама; врло се обрадовасмо и мама и ја, кад год нам је дошао, а то је бивало по два по три пута у недељи. Није знао свирати ни певати, али је увек уживао у свирци и увек ме је молио, да му што одсвирам. Видола сам, да се слабо кретао по салонима, није знао ни најобичније галантерије према женскињама. Кад иам случајно дође која жепска у носету, а и он је ту, он се одмах збуни, није знао да се нађе, а каже л' му ко у очи коју ласкаву реч, поцрвенио би као рак. Мени се све то није допадало, па у својој луцкастој главици наумим, да му све те махне — као што сам их ја назвала — изгладим. Тражила сам ствар, за ко.ју сам знала, где је, и кад ми се он не понуди, да је заједно трзжимо, послала сам га, да је донесе — нијс био доста услужан. Толико сам пута испуштала мараму, само да га научим, даГбуде хитар при ислузи — и још хил^аду таких лудорија, на коју ми жеиске велику важност полажемо и мислимо, да нас мушки доста не пазе, ако нам пехотице ил намерно не чине. Он беше благе нарави и слушао ме је као што дете слуша старијега, јер осеНа, да има много да научи. Почели смо симпатисати. Што се н ему допало у позоришту, то и мени, што сам ја најрадије свирала, то је он најрадије слушао. Оамо у једноме једва смо се сложили, управо ја морадох попустити. Он беше страстан дуванџиЈа. Кад је испрва долазио, молио је за дозволу, да пуши — иаравно, нисмо му јс одрекли. Ал каеније, кад се већ скоро одомаћио код нас, кад сам га иочела учити, једном приликом фипо му иребацим, како је то неучтиво пушити у женскоме друштву — и он мало што са свим не изостаде. Долазио је ређе, увек се тужио, да има много посла те је на брзо одлазио, а за живу главу није хтео ни на понуду пушити ; вели не прија му. Отаџбина XI, 41, 8