Otadžbina

114

КОМЕ ЈЕ ОУЂЕНА

Ја сам се одмах досетила, шта је, те првом приликом иаправим се, да ме зуб боли и замолим га, да ми нанрави па чак и запали једну цигарету! док је он то радио, седнем за гласовир и станем свирати једну Бетовнову сонату ; кад сам свршила, а мој Милан скоро поиушио цигарету. »Ето«, јекнем му, »кад пам је ова нријала, нек вам друге пријају, - ја ћу — д»м трпети, само да чегнће долазите.« Он је поцрвенио. Ал и ја сам се тргла; чинило ми се, да сам мало више казала, него што приличи — па и опет се нисам кајала. Научила сам ее тако на њега, да нисам пошла у шетњу, ако ме он није пратио; нисам ишла на бал, ако није обрекао, да ће и он доћи; нисам марила изићи у башту; ако нисам могла с њиме. И то ми све беше тако обично, тако у реду, а нисам ни знала оно мрско правило за понашање : младој девојци не приличи, да се увек увек са једним истим младим човеком занима, јер свет отуда извесне закључке изводи. Али шта сам онда била — од осамнаест година! Нисам познавала сама своје осећаје, а да иознајем свет! — Једнога дана, иочетком лета, седимо обоје у башти у сеницп ; ја сам ређала киту цвећа, а он је седео крај мене. Нешто смо заћутали. Ја сам се задубила у ређање и чисто се уплашим, кад га спазим — на колени преда мном. За руке ме је ухватио, очи му се светлиле, а лице му бешс преображено неким узвишеним осећајем — тако је изгледао, кад год је говорио о коме обожаваноме му предмету, »Опростите ми« — говорио је — »госпођице Д;фо, опростите ми ! Има у животу човечијем лепих, узвишених тренутака, којпх се било у радости, било у тузи с највећим одушевљењем се(а, који му радост увећају, тугу ублаже. Таки су тренутци за мене ово кратко време, што сам га провео у вашем домј с вама. Златним словима биће ти дани забележени у мојој успомени. Можда сам сувише смео, ако кажем, да ћете се и ви тога радо сећати — али не! та ја сам вас • доста пазио и ваљда се не варам, кад држим, да сте ме аријатељски гледали; из очију вам читам, да сам погодио! Ал ја ћу бити још емелији! Има нешто дивно међу људима, што везује два сродна срца, ма како да су далеко једно од другога, што уздиже људе над живо тињама — то је онај евети осећај, осећај иријатељ.ства ! Госпођице ! Ја ћу можда скорим морати далеко, не знам кад ћемо се видети, а чини ми се, да би несретан бпо, кад не бих ни чега било, што би нас епајало. Ако осећате, да ми можете бити иру јатељица, ако сте уверени, да сам вредан тога, ја вам нудим евоје искрено пријатељСтво — примите га!« — Ја сам била збуњена; то ми је дошло тако изненада, тако наједанпут — али сам примила. Осе-