Otadžbina

КОМЕ ЈЕ СУЂБИА 115 ћала сам нешто, што ме је томе човеку иривлачило, што ми га је дизало у звезде — и ја сам била сретна ... Он је од то доба био слободнији, веселији, долазио нам је сваки дан, често и у вече, и ја сам се томе радовала. Приближавао се крај школској години. Он ми је више пута наиомињао, како му је тешко отићи, а ја сам га одвраћала, да не иде, јер ми беше тако тешко, кад сам иомислила, да га читава два месеца нећу видети. Нисам била сама са собом начисто. Шта је то, да се тај човек тако увукао у моју душу, у моје мисли? Пријатељство? Љубав? Крв ми је некако необично узаврела при тој помисли. Прејурила сам у мислима цело време, како сам се с њиме упознала, како сам га радо примала, како ми се није милило никуда без њсга. Да, бпће љубав мислила сам. А он? Љуби ли он мене? Отала сам пред огледало и гледала сам се. Толико су ми говорили, да сам леиа, а и огледало ме ваљда није варало, па је ли чудо, што сам помислила: мора да ме љуби ! Ти знаш, кад о себи нресуду изричемо, да ће она скоро увек бити онако, како нам годи — така сам и ја. Али за што ми он ништа ие каже? За што не каже — та он је тако невешт у тим стварима ! А после, први је корак учинио — онако лепо понудио ми је пријатељство. Да сам ја била на своме месту и охрабрила га, зацело би ми и љубав изјавио. Да, да, морам му помоћи, невешт је! Говорили смо једном о срдњи. Ја му рекох, да се на њега не могу никада расрдити. Али шта ћу, кад је тако невешт! Захвалио је лепо, као да се то само по себи разуме, да другачије не може бити и окренуо ,говорити о другоме. Да је бар питао за што, па бих ја већ навела на љубав! — Други пут — били смо сами одсвирала сам нешто на гласовиру, устанем и започнем с њиме говорити о цвећу, а ходали смо по салону, Ја прекинем тему па ћу рећи : Јесте ли уморнн, господине пријатељу ?« — «0, ни најмање ! С вама ходајући, да се уморим !« — »И ја не ! Овако бих могла ходати далеко, далеко!« — »А докле, ако смем питати, госпођице пријатељице ?® и он се тако лепо смешио. — »Докле? До на крај живота!« ,То не разумем!« Приметила сам, да се збунио. — »О та ви сте врло неваљали! Видите, како вам далеко изађох на сусрет и ви ћутите!.. Та добро, добро, знам шта хоћете да кажете: стиди се! Ја се не стидим, јесте, ја вас —љубим.« То је тако изашло, да ни данас не знам, како сам могла бити така. У тај мах уђе мамв и прекиде нас. Обоје смо били узбуђени. Он се зацрвенио, наравно, стидео се свога кукавичлука — пустио мене, да му ја прва љубав изјавим! И опет није хтео чекати, док мама не изађе, већ се опрости и оде. То ме је јако увредило и наумим, да 8*