Otadžbina

116

КОМЕ ЈЕ СУЂЕНА

му се осветим исто онако лакумно и непромишљено, као што ми беше цело дотадање понашења. Сутра пређе подне, прођоше четир, пет, шест сати — њега нема. Кад дотле не дође, онда смо з^цело знали, да ће доћи до осам и остати на вечери. Мени је то баш ишло на руку. Мама је нлела у салону, а ја јој кажем, да ћу помоћи куварици, док не дође Милан. Куварици оиет кажем: како види гакога и такога господина, и оиишем јој, како изгледа — јер тај смо дан добили другу куварицу, нека га не пусти кроз велика врата у, салон, неко нека га — ал мами ни речи; — упути кроз кујну па кроз мамину собу у моју. Мрак се хватао а соба ми и онако беше мрачна; које то, а које иомисао на оно, што сам наумила, ја сам се мало препала. Ако ми не испадне за руком, ако он не дође и ако дође а — хтедох већ отрчати у салон и све иокварити, а зачујем коракеимој стари врашки дух, подвикне ми: кукавице, све ил' ништа! Све ил' ништа — и ја остадох. Чујем да се затворише врата између мамине собе и кујне; бејах узбуђена и устадох. Отворише се врата од моје собе. Спазим слику човечију, застала је. Да, он се изненадио, што је мрак, јер није знао, да је то све с мојом намером тако удешено. Нисам му дала ни часка, да се мисли; прискочим му, загрлим га и нрви пољубац 'притиснем на усне му. Љубила сам га плахо, ватрено, као што љуби заљубљено девојче, које још није мушке усне љубило. Љубећи га шапутала сам му : полако, полако, да нас кроз стаклена врата не чује мама! Он ми хтеде нешто рећи, ал' од мојих иољубац није могао. Љубећи привукла сам га на диван, ои се више није отимао, он је враћао моје пољупце ватренијима, слађима. пВидиш," шапутала сам му »данас сам те на јуриш у9ела, а ти си хтео да будеш град, који се никојим женским лукавтсвом не да освојити.« — »Али ја нисам"—. — »На си_?" нрекинем; га ,ја, „а јуче си побегао неваљалче!" и обаспем га пољупцима. Ал у тај мах чујем, где ми мама лупну на врата од салона — срећом закључала сам их. Шапнем Милаиу „полако изађи, куд си и дошао, па кроз велика врата у салон — ја ћу већ удесити све." (Јрамота ме беше, да ми мама уђе у траг моме не баш добро промимљеноме војничкоме лукавству, „Које то закључао?" чујем мамин глас. — »Та ваљда девојка?" одговарам ја. — „А зар ти ту куваш? — »Та тражим — онај мој сребрн, ножић с којим Милан радо воће једе.« — »Тражиш — у мраку!« — »Знам гдеј сам га оставила, па на што ми свећа?« А хтела сам, да уграбим времена, да се мало примирим. Одкључам врата и уђем у салон. »Шта је те*>и, девоЈко? Заруменила си се као ружа ? пита ме мама. — »Та