Otadžbina

г

КОМЕ ЈЕ СУЂЕНА 117 тражећи ножић, убола сам се — ти опет одмах мислиш, бог зна шта је,« Нисам јој смела погледати — у очи, већ одох гласовиру и ударим најгромовитије акорде, да надвичем — оне узбуркане мисли, што ми нојурише по узбуђеној главици, а опет час по погледала сам вратима. Заболеше ме ирсти — а њега нема. Одем у кујну, питам за Милана; куварнца ми рече — отишао је ! Отишао је! Укочила сам се. Веше ми, као да ме је ко ножем у срце ударио. Отишао је! Груди ми се стегну, не могу да дишем, Отворим врата и одјурим у своју собу. Бацим се на диван, на онај исти диван и плакала сам. Легнем у кревет лице покријем узглављем, да ми мама не чу.је јецање, а сузе су ми квасиле душеке. Бзше ми мало лакше, кад сам се исплакала, ал' опет ми је сињи терет притиснуо груди. За шго је отишао, а ништа није казао? Можда беше узбуђен те се стидео одмах иза>ш пред маму ? Можда је оставио за сутра? Или се — претварао ? 0 не не! Та они пољупци они ватрени пољупци, они ниеу могли бити лажпи! Па како му је срце куцало! То није могло бити претварање, сутра ће доћи зацело ! — Мало сам, се умирила. — Мами сам казала да ми није добро, сана сам, а моја добра мама веровала ми је .. Ал оп не дође сутра дан. Распигивала сам за њега и чула сам. да је из Беча — отпутовао. То беше силнији, страшнији удар. Дакле претварао се ! Да ми је пре сав свет рекао: да је он варалица — завадила бих се са целим светом. Ако је морао отпутовати, част му је налагала, да ми то јави — дакле претварао се! Кад се уверимо да нас онај, кога смо свом ватром љубили, презре, напусти, онда га почиемо мрзити. И ја сам се трудила, да омрзнем Милана, и беше тренутака, у којима мишљах, да би га кадра била рашчупати, ако би ми пред очи изашао. Ал неки тајан глас гледао је његов лоступак да преда мпом оправда. Јасам га мрзила, мрзила и волела, Је ли да ти је то чудно ?.. Угушивала сам своју тешку тугу, да не задајем бриге својој доброј а болешљивој мами. Она је слутила шта је, ал ни близу није знала, како јој је лакоумна ћерка далеко забасала. Мисам могла у кревет, ал сам била болесна, врло болесна, У Бечу не хтедох остати. Иутовали смо. Тражнла сам у тихој самоћи, у бурној тишини светској, да заборавим своју тугу. Да заборавим. 0 то не ћу моћи никад. Али сам мало се умирила. Да ми добра мама, Милче моје, пре годину дана не умре, можда не бих тако слаба — болесна била. »Ох, јадна моја Даро!« Милу је пријатељичина приповетка врло дирнула, готова је била да нлаче. Тешила би је, а не зна како ће.