Otadžbina

0 ТРАГИЧНОЈ КРНВИЦИ

допуштао да се на њега применп реч »правда« у моралном смислу. Камо н. пр. у Ромеа и Јулије оне кривице, због које је би љихова пропаст била морална нужда ? Јврвинус тражи у неразборитој страсти којом, се љубе ; Улрици V томе, што су погрешилв против светог права породичне везе, кад су се узели против воље својих завађепих родитеља; X. Хотнер у томе, што не смеју да јавно исповеде своју љубав па тиме да измире своје завађене иородице. А сви ти преступи јесу, у означенима приликама, неизбежне посљедице озбиљне и дубоке ^.убави, коју је право природе освештало, и ма да су Физичан узрок, што то двоје заљубљених умиру, ипак у њима правичап човек не ће гледати злочине, што заслужују смрт. Ко хоће ла пошто по то као моралиста гледа трагедију љубави, томе не ће тешко бити, да у њезиних јунака спази моралне мане, јер Ромео и Јулија јееу људн, а нису анђели, -— али кад се лако пресуђује, онда не долази лепота и величина сасвим одане љубави, до своје ваншости! Кад тумачима Шекспира, у пркос томе моралноме мудровању, не испада за руком, да кривицу, која би морално оправдала пропаст Ромеа и Јулије, јасно и разумљиво представе, то још пре не ће у очи пасти обичноме гледаоцу, који ун<ива и коме је управо намењена трагедија, да постоји та кривица и каква је, и у њега ће далеко већи бити утисак, да обоје заљубљених имају право, иего да су скривили. И на најчистијима и најплеменитијим сликама, на ОФелији, Дездемони, Корделији траже морални тумачи Шекс.пира какву моралну кривицу, која би измирила гледаоца , са њиховом трагичном судбом, па ма им окаљала чистоту и племенитост. Корделија је у тавници обешена. Тиме умрла најсрамнијом смрћу, коју човек замислити може а ипак јој је сва кривица то, што се боји, да призна своју детињску љубав празним и многим