Otadžbina

О ТРАГИЧНОЈ КРИТИЦИ

595

поме) са етиком (наука о моралу), јер воља и рад људских карактера, што свуда у животу изазивају да о њима људи свој суд изрекну, уједно је градиво трагедије, која као вештачко дело допушта, да у њој само по естестици из,рекнемо суд. Због тога се побркају та два начина пресуђивања, и у то искушење падају врло многи критичари и естетичари и то они, који су највећег уплива. Онда није чудо, што је врло мало људи у великој публици позоришној који знају разликовати праву трагеднју од комада, гпто моралише и иде на то, да човека дирне. По схватању, које је постало правилом мора бити крнв трагичан јунак јер кад би бип поражен какав невин човек, то би истина било жалосно али не би било трагично, т,ј. јер би мучно и несносно било, кад би гледали, где подлеже са свим невин човек а, ликује неправда, а овамо трагедпја као вештачко дело треба да смири и одушеви гледаоца. Ма да је јунаков карактер у целини леп и племенит, то он ипак мора имати своју ахилову моралну пету, да би показао своју олабу страну с које ваља да га нападне судбина, која га обара. А та је судбииа морални. ред у свету, који казни упропашћује свакога кривца што себе сувише уздиже, или што и сувише тежи за нечим па ма му тежња и праведна била или што је једностран у вршењу које дужности. Оно, што човека смири и узвиси у трагедији, лежи у томе што се јунак патњом и кајањем морално оправда и уједно у томе, што се поврати хармонија у моралноме свету К0 ЈУ Ј е ЈУ нак својом кривицом иореметио. По томе начелу био би задатак трагедији, да нам изнесе пред очи у једном јасном случају, како морална иравда врши свој посао. А ако овлаш прегледамо оне трагедије за које се највише признаје, да човека са естетичне стране задовољавају, врло ћемо ретко открити одношај између јунакове кривице и судбине, који би