Otadžbina

О ТРАГИЧНОЈ кривици

599

вештачкога дела, да само изноои видљиве слике из ма које науке. Објективитет Шекспирове трагвдије скоро је тако исто велики, као и свет, који у њојзи видимо. Као и у свету тако је и у њој — бар о свему што потпада под естетичан суд — довољно места за субјективно схватање и допушта свакоме слушаоцу, да у њој гледа, како му се морално — верско мишљење о свету потврђује, јер песник нема повода, да му натурује своје мишљење. Кад Шекспирови поштовачи католичке вере начинише овога песника католиком, а поштовачи протестанске вере протестантом за што да није слободно Гервинусу да у њему гледа заступника своје вере. Само тада он не сме заборавити, да је еотетичко задовол>ство, које нам прунса Шекспирова трагедија, исто толико у католика, колико ]е у протестаната, код чивута као и код хришћана, код пантеиста као и код атеиста, и да њезина вештачка вредност мора бити независна од верско-моралног мишљења о свету како пишчевог, тако и гледаочевог. Који човек не пресуђује Шексгшрове трагедије по истоме мишљењу о свету, које исповеда Гврвинус, заиста не ће видети, да се у њима то мишљење представља. Тако нас не натерује на пр. ништа, да мислимо, да у њима код особа морална свест пресуђује, да ли је њима живот неко добро или је смрт неко зло; јер зликовци, као што је Ричард III., исто онако презиру смрт, кад св боје да постигну своје себичне цељи, као што је презиру најплеменитији јунаци, и с друге стране чисте с обзиром на морал — личности, као што је Дездемона баш у очи своје смрти показују такав отрах од смрти, као што га не може мучније осећати ни здиковац на губилишту. У томе погледу исто нас толико учи Шекспирова трагедија, колико и свакидање искуство. Само онде задаје смрт веКи сграх зликовцу него пОшгвноме 39*