Otadžbina

600

О ТРАГИЧНОЈ КРИБИЦИ

човеку, где со узима да је смрт праг, преко кога се прелази у небо или пакао; а где се не узима у обзир верска догма, већ само овај живот, што га знамо из искуства, ту изгледа да је смрт по себи зло, а живот по себи добро. Најјачи мотив у људскоме делању јесте нагон 31 одржањем, па ако се ипак догоди, да га сузбију јачи мотиви, то могу ови последњи у моралпоме обзиру исто тако заслуживати, да их осуђујемо као и да их одобравамо. И то, да спољашњи папредак није добро, већ да је то само унутари е убеђење, и да награда за врлинс лежи у њој самој, као што лежи и казна за порок у њему, то је убеђсн.с, које није толико потекло из Шекспирове трзгсднје, колико из свакидањега живота. Зликовац, као што је Јаго, никојом речи ни делом не одаје, како осећа, да је несрећан, догод му зли смерови успевају, ма да му унутарње убеђење доста јасио мора казивати, да је он у очима поштених л^уди митков. Да је он сам поштен човек, савест би му свакако живот огорчала; али онда баш он не би био Јаго. Зна се, да се савест све већма отупљује, кад се човек вежба у злу, те највећега зликовца понајмање мучи, док може да највећма намучи душу честитоме човеку, кад само из незнања ногреши. За то видимо, да иитков Јаго ни близу толико не пати, колпко племенити, искрени Отело, коме је савест далеко ман.ом кривицом окаљана. А Дездемона, која тако нежно за свој живот моли , мора да умре од руке онога човека, чија јој је л.убав сва срећа у животу, а мора да умре у томе убеђењу, да мора остати у његовима очима кар окал.ано створен.е, да се од сумње, која је на њу нала, опере. И сав тај душевни бол, у коме је најмања ствар страх од смрти, саи.о за то не мора за њу несрећа бити што јој савест не може ни коју кривицу пребацити , због које би она заслуживала тако тешку ,патњу ? Пошто ова није заслужила такву награду, какву јој даје судба