Otadžbina

0 ТРА1ИЧН0Ј КРИВИЦИ

601

Отеоловом руком, то је наравно њезина врлина једина заслужена. награда за шену врлину ; али судба , која врлини оставља , да сама себе награди , и у томе најгрђу несрећу баци на главу честитоме створешу, заиста нема никаквога права , да се зове праведна судбина. И стина Дама Дездемона не л^ути се на своју судбу, јер би се онда она морала вутити и на љубљенога мужа; она умире с љубављу према своме убици у срцу и једном речи са усана прашта му, — али где је љубав слепа, ту тим оштрије суди правдољубље. За то ће радије правичан гледалац држатаг да јо Дездемонина судба неправична. што мање то сама Дездемопа чини. Несебична оданост, којом она из Отелове руке љубав и муку прима, тиме изгледа да је лепша, што јој неправедније судбина Отеловом руком награђу^е љубавну оданост, па реКи, да јој судбина није неправедма, управо би значило понижавати лепоту њезинога карактера. Не испада за руком поменутим тумачима Шекспировим , да у Шекспиру докажу, да постоји морална правичност трагичне судбине, дакле да је трагична кривица моралнога карактера. С тога узимају други, и међу њима најславнији данас естетичар Фр. Т. Фишер, стару тратедију у помоћ и из ње изведен појам о невиности, т.ј. о кривици која је уједно и невиност , јер се не може у грех уписати људском сгворењу као таковоме , него само у толико, у колико је сваки човек члан људскогареда као целине. По теорији, која се на томе појму оснива, захтеви су моралнога закона, који је чувар хармоније у свету, идеални, и човек их не може испунити. Ни најбољи човек између људи, каквих збиља има , још није савршен. И кад је он у свему већи и племенитији од свакидањега човека, ипак му је у томе раван, што је човек ; за то мора искајати општу људску кривицу, која иетиче из тога, што сваком човеку једном дође крај,