Otadžbina

ВАРУДАН

0 3

Јова дубоко уздахне, скоро би јаукнуо од бола Тај му бол беше двојак : један, што ће драгу изгубити, а други страшнији — ал касније. «Онда збогом, Стано ! Ја те више нећу видети, буди сретна с Баруданом !» Дирнуо је у праву жицу. (( Са оним чудовиштем да будем сретна ? Та ти се само шалиш ? Остани, остани ! Предомислићу се. Да, да, можда грешим, што га браним. Ко зна, да ли је баш Дина био лопов — та ваљда би га ухватили. А Барудан је осветл.ив, пакостан, можда га је злурадо упропастио само да га скине с врата — да, то ће бити." «Ал то треба, душо, пред судом доказати." «Доказати, треба доказати ? Па да богме да треба. Ал ко ће то све доказати ?» Стана је слушала и говорила, а као да није знала, да ли је то све сан ил јава. Јова је дошао до најтеже тачке свога плана. «Како си се променила, злато моје ! Ти си се уплашила — смири се ! Ја могу сам доказати све, како је било, морам пред судом све казати и то Барудану у очи, морам, па ма ме у љутини растргнуо." Он је вешто удесио ; бајаги је умирује, а све је већма илаши. „Да, да, ти ћеш му све казати у очи, судије ће веровати. Барудан може рећи : није ништа истина, може те онда спопасти и умлатити — не, не ! Ти нећеш ићи! в «Ал онда ни теби више нећу долазити!" (( Страшно, сграшно је то ! За што се морало све тако десити ? Шта сам Богу згрешила, да ме тако казни ? А можда је његова воља, да баш ја — ? Па нек буде ! Ја ћу ићи, ја ћу сведочити. Он онда мора признати — и они ће га — затворити — на млого, млого година — а ми, ми ћемо — бити — сретни — , сасвим сретни — је-ли ?»