Otadžbina

64

БАРУДАН

Једва је завришла, јецала је. Болело је, што ће играти улогу, од које се сама гнушала, ал слаба беше и приклонила се моћним приликама, које изискиваху ту жртву од ње. Јова је ватрено, страсно пољуби. Ма да му је умишљај за руком испао, ипак се није овог вечера тако весело дома враћао као иначе. ■VII Сутра дан, кад је сунце одокочило, нађе Стана једног дечка из суседства и пошље га на салаш по Барудана. «А шта ћу?» помисли Барудан и спрвхМи се. Кад је улазио у еело, чуди се оп, што га сав свет тако гледи, као да је свима очп извадио ; свуд, куд год је пролазио, видео људе и жепе по двоје по троје у гомили, па се све нешто домунђавају и шапућу. Не би му то у очи пало, јер он пе звера много, кад иде сокаком; ал ево сад, чим виде њега, где им иде ближе, а они ти се одмах разлазе, па све нешто гледе, да се с њиме не сретну. „Неки ђаво јесте !" прогунђа он, кад је савио у газда-Марков сокак, јер му не беше обича] ваздаи размишљати. Кад уђе у авлију, изађе му на сусрет Стана. Била је бледа, врло бледа, као да је какву тешку бољу преболела,| (( Ти си ме звала!" рече он [благо — уплашио га њезин изглед. „Ићи ћемо у варошку кућу !" рече она, а само што се не заплаче. «Па ићу сам, за девојке ваљда није варошка кућа!» „Самном — самном — тако мора бити !» и њој су8е ударише од горког а нехотичног прекора у Барудановим речима.