Otadžbina

БАРУЛАН

65

Та што да мораш и ти ? Кажи ми само, ш го морамо ићи — доста ћу ваљда бити и ја сам, мора бити доста. Ти ћеш остати код куће, а ако би те хтели силом одвести — онда тешко њима !» и његов иначе ружан глас беше сада страшан. „Да ти кажем ? Не могу, не могу ! речи ми неће из грла а црње су од црног ђавола, па како да ти их кажем ? О, куку менн жалосници !" Она бризне у плач и кецељом покрије лице. Варудан се нашао у неприлици. Помогао би јој, а не зна, шта јој је. неће да му каже ; од једа стао превијати дреновачу рукама док је не сломи. „Та говори, Стано ' Мене тако боли, кад ти плачеш. Кажи ми, за бога, шта ти је ?° и рачав му глас беше тако узбуђен, тако мек. Ал Стана га није чула : она је тако била јадом занешена, да је и заборавила на Барудана, па као за себе кроз плач је говорила : (( Да ја пред судом кажем, да ја то сведочим — та то је грдно, та то је грех ! Рад своје среће њега да унесрећим ? Зар бих ја могла у свој својој срећи заборавити, шта сам урадила доброме Барудану ? Зар ме савест не би никад мучила ? Ја, девојка, да идем на суд, да сведочим, да слушам, како га осуђују због убијства — можда ће га и на вешала осудити, и Јова каже, да ћемо само тако сретни бити — о, никад, никада ! Пре ми се уста осушила , нег' што тако згреше! Па нек умрем од туге за Јовом, ал свет неће на мене прстом нружати. Ја нећу, нећу ! и Барудан још ништа није тако пажљиво слушао, као сад Стану. Он није био баш одвећ оштроуман, ал Стану је сасвим разумео. Синуло му је лице, он је разумео да га она поштује, више нег ико на свету ; ни у кога није он тражио поштовања. само у ње и нашао га је. Он се одлучио. Отдџвинл XI, 41.