Otadžbina

«6

БАРУДАН

»Фала — Фала — Стано !" промуца он, а глас му је јако дрхтао. «Не плачи Ј Ти ћеш бити сретна, са свим сретна, о овим сретна ! Ја нећу уаропастити Јову, нека га ради твоје среће ! Ја ћу сам све казати пред судом, нека ме осуде. Та мени ће то тако лако пасти, кад од тог твоја срећа зависи. Да останем слободан, можда бих кадгод подлегао искушењу те бих ти срећу покварио, а кад ме један пут осуде, све да хоћу, не могу. Сад да имам два живота. обадва бих за тебе дао. А и на што ми је живот ? Нико и не мари што живим, још ме руже и свачим ме вређају, па да живим и даље тако ? А кад мене не буде, неће нико твојој срећи сметати тако мисли Гова, тако си можда мислила и ти. Од свег срца дајем тај несносан живот, ]ер видио сам сузе, које си ти замном пролила, чуо сам речи, којима си ме у обрану узела — ја не бих достојан био твојих суза, кад бих <*<е устезао ! Влагодаран ћу ти бити, благодаран ! Та твоје добро срце бар ме жали, малко жали оно не верује, да сам ја неваљао — па то ми је доста, сувише! Збогом, Стано !» И он превуче прљави рукав преко својих влажних очију, погледа још једном девојку, коју је тако волео, па нагло изађе на сокак. Узверено је гледала Стана у њега, док је говорио, није све разумела. Она је само то разабрала, да ће он сам пред судом свој злочин исповедити. Она је осећала, да то не треба да буде, да је то грех и она је раширила руке, хтела му је полетити, загрлити и задржати га. Ал њега већ не беше у авлији. Страховите, испрекидане мисли, стадоше једна другу гонити. Крв јој појури у главу и она клоне ка земљу. Сиротица ! Целу јој ноћ страшно пребацивање није дало ока свесги, мучила је тешку муку, а сад јој мука на врхунцу одузе свест. Ко зна, докле би она на припеци лежала, да јој не дођоше другарице на мобу. Квасише јој лице ладном