Otadžbina

А.ШКСАПДРИЈА

3

два дана па ће плаво море да позелени, у знак да се пучина примиче крају, а за час — два помолиће се на јужном зрепику, цигла једна танахна кула — то је Фаро, ноћпо своллпло, што казује мрнару 30 миља на далеко, где је ушће од Александрије. Није то више онај горостасни , древни Фаро, који је негда светлио Цезару да нађе лепу Клеопатру ; давно је већ на његовим развалинама, баш на самој ивици града озидана модерна цитадела, она иста, што су је> ту скоро топови енглескнх оклопница послали «небу под облаке». Нови Фаро је даље према западу, на крају дугачке долме, која за бурна времена заклаља бродове што улазе у луку. И садаљи град није више онде где етајаше древиа Алексаидрија од ове не остаде ни циглога зида ; само неколико брежуљака од изтрошена градива, показују његово место на истоку садањега града, а на обали морској идући пут Розета. Још мало пута, па ће на обзорју да засветли нова Александрија као лабуд усред језера, јер лежи на равници так^ ниско, да валови морски гдешто запљускују крајње улице Улазећи у садању луку. ваља се броду провући из међу многих подводних коралских банака, што је веома трудно, а кад је море узрујано, и рнзнчно. Мисирска влада но хтеде да развали ове препреке, јер мишљаше, да су добри чувари Александрије од навале иепријатељских бродова ; данас не мнслп више тако, те ће енглескп динамит јамачио прокрчити улазак у луку. Александријска лука, ограђепа долмама од тесана камена, начичкана је бродовима из свију крајеве света; неизбројне шарене барке трче пароброду на сусрет д I прихвате путнпке : под иама, над нама около нас, свуда вика, јер Арапи вичу кад раде и седе, кад лежу и устају и муче само кад спавају. Како је Мисирска обала махом песковита, народ би се у Александрији жив спржио од врућине, да није свежег ветра с мора, да га разхлади. Све што је крај више 1*