Otadžbina

ВАРУДАН

А кад се уморио тим мислима, сећао се свог села, Стане, и он се развеселио, тавновање му одлакшадо. Добио је богиње. У тешкој бољетици желио је да умре — та на што му је живот ? И овако се приближује крај робовању па куда ће после ? Шеља му се није испунила, оздравио је, то јест богиње су га прошле али је — ослепио. Ушле му богиње у очи, а на жалост има данас доста лекара, којима није светиња позив већ новац. Тама вечна, тама страховита је ! Сиромах Барудан! Ослободио се тавнице. Дадоше му неке дртине и великодушно му дозволпше, да сме у вароши просити. У сиротињском дому имао је стан ; сваки дан га је извело једно сироче до крста на пијаци и на вече водило га кући. Седио је ту по цео дан а ни од кога није запросио милостиње — ко ће дати, и без тога ће дати, Ружно му лице није никог привлачило, ал беше у њему оно нешто, што нас болно дирне, кад погледамо у ког сиромаха па хоћемо нећемо пружимо му дарак. .Једног дана у зиму седи он пред крстом и седи, а нема му вође. Барудан није могао знати, да се већ смркло, само је осетио, да је око њега тишије, ладније. Још је чекао, а и куда би сам ? Не зна пута. Он није могао видети, да се насуморило, па је чекао — та когод мора доћи по њега. У једчн мах поче вејати снег, најпре полако па све јаче. Барудан је дрхтао, зуби су му цвокотали Снег се тони и пробија му кроз хаљчне, нема куд, устане и пође. Куда ? Куд доспе. Снег му је сипао у лице, у косу, на руке, по целом телу, а он јо мислио, пипајући штапом испред себе, да на што не наиђе. Два, три пут је клизнуо, љуто се ударио о тврду калдрму, ал увек се дигасги ишао даље. Он није роптао, тто га оставише самог на љутој непогоди, иије се срдио, што никог не срета, да му пута