Otadžbina

БАРУДАН

69

каже у тавноћи вечитој, а опег му је било тешко, врло тешко. Снег се по њему више не топи, ухватила се кора, зар да закрпи оне силне дере на оделу му то да педа ветру да му до голог тела допирује. Ноге му малаксале прозебла рука испустила штап. Саже се, да га потражи, мздадоше га ноге, он паде, бадава, малаксао је. Осећао је, да му је крај и нредао се свом удеоу. И опет није роптао, нпје клео, мирно је муку трппо, јер знао је, да је то свв ради њене среће... А да ли је она зајиста сретна ? Та му мисао сад први пут у главу доће. Та го бп била грдна неправда, овака мука, и да она није сретна !... А за што нисам отишао, да се уверим ? Војао сам се. Лко се у надп преварио, ако морам чути њезину невол>у, онда бих био кадар и опет згрешити. Ако ми се нада испунила, ружно би било иред њу пзаћп. Можда би јој то као иеко хвалисање изгледало, као да бих тпме рекао : видиш како сам те ја волео, ослепио сам, тавновао по твојој жељи двајест година а нисам пчтао : зашто то ? Иа Јова ! Како би ме гледао ! Избацио би ме на поље, јер би се бојао, да му Барудан још може шкодити. Вараш се, ако држиш, да Барудан тако подло мисли као ти ! Нисам ти претио судом из какве ниске намере, не! Бојао сам се за Стану, да је не унесрећиш, јер крадено никад није благословено! Не знам, чиме си јој главу напунио, ал видео сам, да ме и она жели скинути с врата, ил је бар желила. Њезино кајање у последњем тренутку прекрхало ме је — предао сам се суду. Двадесет година тавнујући тешила ме је мисао, да је она сретна, и сад, кад ми се патња врају приближује, сад ми се рађа сумња у њену срећу ! Двадесет година !... Двадесет година гледати јадне сапатнике, проводити у немилој самоћи, где ти звекет тешких окова сваког тренутка ?довикује : робе ! Двадесет година не знати за свет, за оне које волиш — страховито ! Па кад те пусте, да си слободан, да се вратиш