Otadžbina

70

БАРУДАН

свету а пред тобом ноћ, најцрња ноћ — па онда тек разабереа! да је све то заман било ! 0 не, не, та она мора да је сретна ! Ноћ, што се спустила на једну половину лопте зем.шне, што је пала на очи Барудана, спутала је поиако и његове мисли. Биваху замршеније, нејасније, док напослетку сасвим не потавнише. Ноћ на земљи, у патничкој души ноћ. Снег је вејао и даље и покривао је својим леденим покровом све, све па и ружног Барудана, који је волио лепу Стану. IX Леп пролетњи дан. Деца из читавог сокака искупила се пред оиом великом газдашком кућом па се играју. Кућа је, истина, лепо окречена, прозори чисто избрисани, испред ње је лепо почишћено, ал опет је занемарена. Бог те пита, кад је кров прекривен, оџак се пола срушио, прошће се изјерило; по свему се види, да у кући газдује вредна домаћица, али да је домаћин нехатан човек. Она сиротица цео боговетни дан ради у кући као црв, а он од јутра до мрака преседи у биртији. Кад кући дође, она му се мора с очију склонити, хоће да је туче. У онаком стању све виче: ти си крива, ти си свему крива! Што дочепа, за њом завитла. А кад се сутра истрезни, сети се свога покора па бежи од куће, да не изађе пред очи својој доброј жени, коју је тако волео. Побегне у биртију па у пићу заборави на све, и на жену и на децу, а има их двоје, једно мушко од десет а једно женско од шест година — прва му деца умирала. Ено онај Малиша, што је коловођа дечијем друштву, то му је синчић Перица. Како се срушио зимус од силних снегова зид, што дели башту од сокака, газда од куће донео печених ци-