Otadžbina

ВАРУДАН

71

гаља, да нов назида, ал канда му се не хити са зидањем, јер цигље се већ почеле кварити. Деца мисле, те су цигље за њих да се играју, те који ио једну који по две па их вуку тамо под прозоре, да праве град. Наслагали их у дужину од једног хвата, и у висину од своје четир стопе па го је град Браниоци позасукивали рукаве, попели се на град па очекују нападај — ал дотле не дође. Један од бранилаца показа својим друговима неког издрпаног, незграпног просјака, што се упутио управо њима. Мора да је слеи, јер налицом пипа с леве стране, као да је сигуран, е напред и с десне неће ни на што наићи. Деца се поплашише, махнуше се града и одоше мало подаље — што је чемернији изглед ког просјака, тим га са деца обично већма боје. „Ама ће наићи на град!» смеје се једно неваљало дете и напред се радује, како ће то бити лепо, кад се просјак стропошта. „Ал болеће га, ако се здраво удари — идем да му кажем !" «Немој, Перице, мало ће се искекетити па ћемо се смејати". Моле га другови. «Та ви'те само, како једва иде, болестан је, па још да се удари — аја! — Стани, чича, ето ћеш наићи!» Ал доцкан. Просјак је већ наишао. ногом је ударио о темељ граду,тргнуо се натраг ,палица му клизне и он колики је дуг прући се на леђа, а занијане цигље управо на њега. Јаукнуо је отарац, јер га цигље покрише скоро до појаса. Колико га је болела повреда, толико већма киптио је у њему гњев. Чуо је, где је се деца кикоћу, помислио је: хогимице су наместили цигље, да се убије и он скочи на ноге да казни неваљалу дечурлију: Као да није био слеп, журио је онамо, одкуд је чуо дечији глас — сав је дрхтао. Тешко детету, које му падне шака.