Otadžbina

72

БАРУДАН

Пред собом чује дреку па ое онда неко спотаче и паде баш пред његове ноге. Просјак се саже и подигне — Перицу. Страшно беше чути, како је јадно дете пиштало У тај мак истрчи из авлије уплашена жена па завришти бесним гдасом : «Пуштај ми дете, зликовче један !" Она зграби просјака за руке. Он се трже, пусти дете и приђе жени ближе «Говори, реци још једну," промуца он. Ал она га није чула, Пригрлила је свога синчића на груди па га је ватрено љубила. На дреку дечију истрчала је сирота мајка, виде.4а је синчића у опасности, била је готова у коштац се ухватити са снажним просјаком — Љубав матеоина, највеИа је љубав. иТорњај се врагу, скитиицо једна, док ниси горе прошао !» п опа хтеде са дететом у авлију. аОлросгп, Стано — нисам знао да је то твоје дете! а молио је прссјак. Она се осврте. Загледа се, у то гадно рапаво лице, у те упале, затворене очи, прелети оком исцепано му рухо и ухвати просјака за руку. Пустила је Перицу и увукла је просјака у авлију. Она није могла речи проговорити ал много сувише говориле су оне горке сузе, што су јој се низ лице лиле. Посадила га је на столицу, пала је на колена, главу је заронила у крило му и јецала је. А он ? Проклињао је у себи оне стражаре, што га у снегу нађоше и живот му спасоше : проклињао је дан, кад се на пут кренуо. Разумео је, да је 'Чана несретна, а то је, после толко горких дана, страховито. „Опрости, Стано, опрости ! Ја сам крив. свему сам ја крив, што сам ћутао ! Можда би друкчије било, да те нисам тако јако волео. Пустио сам га, нек му суди