Otadžbina

90

О НАСЛЕДНОМ ПРАВУ

су апсолутно из наслеђа. У другом пак случају још је вепакш-сопвиНиз ОгрћИ;Јапиу одредио, што је доцније и Јустинијан потврдио, да сва ванбрачна деца примају наслеђе материно У недостаку свију ових наследника примала је државна благ ајна целокупно имање покојниково; ако ли је пак само било такових, који су на известан део наслећа права имали. као нпр. панбрачна деца, државна је благајна примала све остало. Ово наследно право Јустинијандво имало јс необична уплива на развитак идеја о наслеђу у свију модсрних народа европских. Узрока је било врло много, који су тај необични утицај његов потпомагали и управо омогу{)Или Но пајглавнији од њих, као гато смо то нанред већ поменули били су ; римски жнваљ, који стапајући се са варварским племенима германским, преношаше им и идеје своје, а затим црква хришћанска, која је у своје моћне р>че прихватила начела римског права. Но сада пре него што завршимо историју наслелног права римског, да изложимо у пајопштијим потезима, како је се оно развијало у продуженој империји римској, у Византији, поеле Јустинијана што је по нас врло важно. Јер међ нас Оловене источне вере, отуда са БосФора вршило је римско право свој моћни утицај. Ко лико је за правни развитак свију западних народа био од значаја систем идеја, које су се из Рима шириле; толико су по нас од значаја опе државпе, друштвеме и правне идеје, које су се у Цариграду развијале. У Византији целокупно јустинијаново право, са неким врло пезнатним измепама и допунама, вредило је све до VIII века, Но у VIII веку учињене су неке корисније измене нарочито у наолодном ираву, које је дотерано више према духу византијско-грчком, јер је у то доба римски елеменат у Византији већ сасвим скоро опао био, те су тако и ишчезле и оне живе традиције, које су правни живот у Јустинијаново доба за стари Рим гезивале. Измене ове учинили су цареви из породице Исавријанске у чувепој абирци закоиа , у »Еклогама«. Но све ове изменс нису биле дуга века. Доцнији закопици ; »Прахирион« и „Епанагога«, већ се опег све више приближују старом Јустинијановом праву, а мало доцније, „Басилике« одбацују са свим велику еећину измена еклогиних и рестаурирају старо од редбе Јустинијановог ирава. Но од ових измена, које је народни карактер руководио, и које су требале тип народнога духа на себи да носе, значајније су, а и дуговечније, оне измене у византијском наследном праву,