Otadžbina

ЈАКВИНТА

383

Он беше веран моме преетолу. Јаквиита. И честит вођа, сви га поштују. Владимир (суморно) Оставимо га ! . . Што дубље о тој ствари размишљам, Ове више видим моју погрешку, Кад поверовах сумњи неверној. . . . Иначе (звера усплахирено) Јаквинта. Краљу, теби је зло ? Владимир. Ох, ал' ме пали ! Отрина, руку дај ! Мени је збиља зло ! Ватру некакву У целом телу ко да осећам ! Ко пламен пакла да ме сажиже! •1а горим сав ! . . . Стрина, руку дај ! (подиже ое па опет клоне) Јаквинта. (с подсмехом) Краљу! Синовче! ћладимир (из заноса) Ко зове? Шта је? Јаквинта. Моли се Вогу ! Владимир. Богу ? За што то ? Јаквинта (прилазећи му) Ти си. . . отрован ! Владимир. (дижући се , с разрогаченим очима) Отрован ?. . . Ха ! Проклета жено, ти ме отрова ! (хвата се за бедроЈ 0 камо мача. . . • За милост моју то л' је награда? ! Зар никог нема, краљу у помоћ? Ох, како гори ! . Свог ме сажиже ! Ваздуха ! Ваздуха ! . .. Ја. .. умирем ! (падајући на столицу) Ха, проклетнице! Јаквинта. Ха, ха — ха ! краљу ! камо реч ? Чуј ! устај ! има једна гробница Краљевску што но скрива лобању : Оћеш ли, краљу, ди је ископаш ? Без круне оде? што је не узмеш ? Ено те чека гробница ! Владимир, (у ропцуј Гробница . . . Проклета жено (издане) Јаквинта. (меће му руку на прса)