Otadžbina

388

В Е Р Е Н II Ц II

том занату већ остарили, или их је невоља нагонила да ишту милостињу. Полако пролазаше они мимо Фра КриотоФора, гледајући га са поштовањем, па ако се и нису имали од њега чему падати, јер капуцин никад се није тнцао новца, ипак му се благодарно клањаше ради милоотиње,, коју су примнли, или коју су наумили искати у клоштру. Поглед тежака растрканих ио пољу имао је нешто још болније. Једни идоше бацајући се.ме оретко, са штедњом. преко срца, као ко нешто ризика, за чнм му је врло стало; други с напором копаше ашовом и зловољни преврташе земљу. Мршава девојчица, држећи о ужету јадну јуницу, гледаше најпре и брзо се нагибатие, да ускине ради јела код куће гдекоју биљку, којом ич је глад научила да се могу у нужди хранити. Ове нојаве умножавашо Фратру тугу код свакога корака и он иђаше већ оа слутњом у срцу, да ће чути за какву несрећу. Али шта га се тако тицала Лучија ? Па за што се одмах на прву поруку подигао са толиком журбом, као да га позива Фра провинцијал ? И ко је био тај фра КристоФоро? — Ваља зодовољити сва ова питања. Фра КристоФоро из * * * био је човек ближи шесетој него ли педесетој години. Његова глава. која је по обреду капуцинском осим уска венца наоколо, сасвим обријана била, подигла би се овда онда са покретом, који је давао опазити неку гордост и неспокојство, а онда би се опет одмах спустила ири помисли на смерност. Седа брада, која му је покривала образе, још већма подизаше изразни горњи део лица, коме је уздржање, накоје се одавна навикнуо, не толико одузело израза, колико му додало озбиљности. Два упала ока већином су била оборена земљи, али кадтад би севнула изненадном живошћу, као оно два ватрен* коња, које води кочијаш, за кога знају из искуства, да га не могу савладати, иа ипак овда онда тек се ритну, за што одмах морају да плате јачим трзањем за жвале.