Otadžbina

В Е Р Е Н И Ц II

389

Фра КристоФоро није увек био тај, није се увек звао КристоФоро; крттено име било му је Додовико. Био је син једнога трговца из*** ко|и у последњим годинама видећи се у добру стаљу, а са тим једним сином, остави се трговине и стаде живити к 10 господин човек. У својој новој доколици стаде се он врло стидити свега онога времена, што уа, је провео тргујући у свету. Испуњен том мигаљу, трудио се свим начином, како ће заГоравати, да је кадгод био тргонац, а да је можно било би и оам то радо заборавио. Али му непрестано падаше на ум дућан, дењкови, трговачка књига и риФ, као оно тито се Макбету- јавио Ванков дух, нити то могаше забашурити гозбе, нити осмех у чанколиза. И не може се описати, колико су морали ови несрећници да се старају да би избегнули сваку реч. која би могла изгледати да издалека наговешћује некадашн.е занимање домаћиново. Један гхут — да наведем примера ради — кад се свршавала гозба, кад је весеље било најживље и највеће, те се није могло рећи ко је весслији, да ли друштво које се гостило, или гостољубни домаћИн, стаде овај са нријатељским снисхођењем једнога од гостију пецкати, једнога од најсмернијих лижисахана. Овај пристајући уз шалу, без икакве иакости, чисто са детињом безазленошћу одговори: Е, још ћу одгриоти уши трговцу ! Он сам онога часа као да се поплагаио звуком речи, која му се омакла пз уста, па збуњон погледа у домаћиново лице, које се наоблачи; и један и други хтео би да се врати на пређагање, али то не бегае могуће. Остали гости премитиљагае сваки за се, на који би се начин ова мала саблазна забатиурила , те да окрену реч на тито друго ; али у тој мисли умукогае, а у том ћутању изађе саблазна само тим очитија. Сви су крили очи један од другога, сви су осећалн, да их све занима мисао, коју су хтели сакрити. За онај дан би весељу крај , а онај неиромишљеник, или боље рећи несрећник, никад витне не би позват на част.