Otadžbina

В Е Р Е Н И Ц II

И тако Лодовиков отац ироведе својо последње године у неирестаиу страховању, да ће га когод наружити, а није нромислио да нродавати није смешиије него куповати, и да је он ту радњу. од које се сада стидео, толике године радио на очиглед целом свету, и да га због тога није гризла савест. Ои даде свог сина господски васпитати према гадашњем времену и у колико су му то допуштали закони и обичаји; даде му учител^е, који ће га поучавати. у науци и витешким упражњењима. па умре оставивши гогата и ваљана сина. Лодовико се научио на господски начин , а ласкатељи, међу којима је одрастао, привикли су га да се с њим поступа с великим уважењем. Али кад он хтеде да се умеша међу нлемиће његовога града. нанђе на начин далеко различпији од онога, на који се он био научио, увиде, ако ће да буде у њиховом друштву . као што је мислио, да му вал>а проћи нову школу трпељивости и понизносги, увек да буде подлога . и да по штогод мора сваки час прогутати. Такав начин живота није се слагао нити са Лудовиковим васпитањем, нити са његовом природом Огорчен повуче се натраг од њих. Али му срцба није стална била, јер му се чинило, да би му они заиста требали да су му друштво, само да су били мало приступачнији. (■ овом смесом наклоности и срчбе, не могући с њима бити у поверљиву сношају, а хотећи с њима ма на који начин бити у додиру, он се даде на то, да се с њима надмеће у тропшу и велелепоти, купујући на тај начин непријатељство и завист и излазећи смешан. Али његова ирирода, поштена и уједно жестока, временом га одведе у далеко озбиљније надметање. Осећао је природно и искрено гнушање спрам насиља и притешњавања и то гнушање било је у њему тим живље, што се тицало лица која су го чинила сваки дан, а на које је и онако имао срце. Да би задовољио, или да би упражњавао све ове ствари у један мах, он се радо заузимаше за угње-