Otadžbina

В Е Р Е П И Ц М

391

таног слабога, нагонио би неваљалца, да му стане на белегу, уплегао би се у нренирку, чиме је себи на врат другу навлачио, тако да мало по мало постаде као неки нокровитељ угњетанима и осветник увређенима. Задатак је био озбиљан и не треба ни нитати, да ли је сиромах Лодовико имао непријатеља, неприлике и бриге. Осим сиолЈашм.ега рата узнемиравали су га непрестано и унутрашњи контрасти; јер да би победио у каквом заплету ие помињући оне у којима је подлегао), морао је и сам прибегавати сплеткама и насиљу, а то му савест није могла да одобри. Морао је око себе да издржава не мало бр &ва, па које ради своје безбедности, које да би имао тим бољу иотпору. морао је да их бира најпродрзљивије и најгоропадније, те тако за љубав правди живети са лолама; тако да или што је био клонуо после каква жалосна исхода, или што га је предстојећа оиасност узнемиривала, нриморан увек да је на опрезу, гадећи се свога друштва, бринући се за будућност, јер му се имање из дана у дан умањавало на добра дела и витешке подвиге, не једаннут долазаше му на ум да оде у Фратрове, што је у оно време било обично уточиште за онога, који је хтео да избегне неирилике. Али што би можда целог његовог века било остало само при намери, постаде одлуком услед догађаја, који је озбиљношћу све раније превазишао. Једанпут је ишао једном улицом ио граду, ираћен од два брАва и у друштву са неким КристоФором, који је некад био момак у дућану, а кад су трговину затворили, постао је управитељем дома. Вио је човек око педесет година, који је Лодовика миловао од своје младости, јер га је видео кад се родио, а од његове нлате не само да је сам живио, него је још издржавао велику иородицу. Лодовико угледа издалека једног господина, охола и силовита човека, с којим још иикада свога века није говорио, али који му је био љут душманин, а он му је опет од срца враћао; јер то је једна згода у овом свету. да