Otadžbina

392

В 1 Е Р Е Н И Ц II

се људи могу мрзити, а да се они и не познају. У пратњи четири ир&ва иђаше овај поноситим ходом, са издигнутом главом, а на уснама са високоумљ,ем и презирањем. И један и други ишли су поред самога зида; али је Лодовику — ово ваља добро имати на уму — био зид од десне руке, па то му је по неком обичају давало право (где ли још неће људи забости какво нраво!) да од тога зида не одступа, па ма коме то било за љубав; а то је тада била врло важна ствар. Онај други од своје стране тврдио је, да то право припада њему, као племићу, и да Лодовико треба да сврће, на основу неког другог обичаја. И тако, као што се дешава у многим сгварима, овде су била два противна обичаја, а није било регаено, који је бољи од њих, што је давало повода сукобу, чим је каква тврда глава наигала на другу с иотим својством. И тако оно двоје примицаше се једно другоме, држећн се зида као две живе прилике из ба.сорилијева. Кад се нађоше прси у прси, онај господин гордо измери Лудовика па намргођен рече му заповедним гласом: «0 пута!" «С пута ви!" одговори Јодовико. (( Нраво је моје." „Према вама равнима имам је увек право." (( Тако би било, кад би продрзљивост вама равних била закон за мени равне. " Бр&ви и од једне и од друге стране уставили су се, сваки иза свога господара, па се гњевно погледаше, држећи руке на ножевима, готови на бој. Људи који долазагае од једне и од друге стране, стадоше на страну, да виде шта ће бити; а присутство ових гледалаца тим већма подбадаше частољубље у препирача. <( С пута, подли трговче, или ћу те једном научити, како треба да се владаш са племићима." «Ти лажеш, да сам ја подал. " ,(Ти лажеш, да сам ја лагао. " Овај одговор решио је.