Otadžbina

394

В Е Р Е Н И II И

(( Неки силеџија..." «0, богородице? какав је то кијимет !... в (( Што ко тражи, то -и нађе..." (( .Тедан плаћа за све..." (( И овоме је крај..." (( Какав је то ударац!.." ( ( То ће бити нека озбиљна ствар..." ( (А онај други несрећник!... к Страхота ! какав поглед!..." ((Снасавајте га, спасавајте га!..." ( (11и он није у бољу стању..." ((1'лсдајте га, како је ишаран! Ено му цури крв ода свуда..." (( Бежи, бежи! Ие дај се да те ухвате." Ове речи, које су се у оној граји највећма чуле, биле су израз опште жеље, па са саветом дође и помоћ. Ствар ова десила со близу једне капуцинске цркве, која је, као што је онште познато, била тада уточиште пеприкосповено за бирове и за сав онај скуп ствари и лица, који се називао суд. Рањенога убицу одведе или однесе светина тамо скоро без свести; а Фратри га примише из руку народа, који им га препоручи са речима: (( Ово је поштен један човек, који је једног охолог лупежа смакпуо; а то је учинио ради одбране своје и на то је силом приморан био и Пре тога Лодовико јогн никада није проливао крв, па ако је у оно доба убијство било нешто тако обично, да су свачије уши биле вичне слушати да се говори о њему, а очи да га гледају , ипак беше нов и неисказан онај упечатак. што га је имао кад је видео човека да је погинуо за њега и човека да је погунуо од његове руке; ту му се пробудише чуства, каква су му дотле била непозпата. Кад виде свога противника да паде, па како му се лице у часку промени и место претње и јарости доби печат свечанога смртнога спокојства, а њему се