Otadžbina

В Е Р Е II И Ц II

душа сасвим преобрази. Кад га одвукошо у клоштар, пити је знао где је, ни шта бива око њега; а кад себи дође, виде се у постељи и код себе Фра видара (капуцшш су редовно имали видара у свакоме клоштру), који му нааешташе ишчијано платно и завој на две ране, што их је добио у сукобу. Фратар један. који је нарочито био одређен да иде са самртницима и који је често имао ирилику да ту услугу учини иа улици, би одмах позват на разбојиште. Кад се мало за тим вратио, уђе у болницу и приступивши постељи, у којој је Лодовико лежао, рече му: „Умирите се; барем је добро умро, па ми је наручио да иштем опроштење од вас и да вама однесем п.егов опроштај." Ове речи повратише свест сиромаху Лодовику и наново пробудише у њему живље и јасније она чуства, која су у души његовој била нејасна и као нригушена ; бол за пријатељем, клонулост и грижа савести због ударца, који му се руци омакнуо, а у исти мах страшљиво сажаљење за човеком, кога је убио. (( А онај други? Ј) запита Фратра страхујући. (( Док сам ја стигао, већ је он био издахнуо." Међу тим је љубопитљива светина врвила око врата и околине клоштарске, али кад бирови дођоше, уклонише еветину и наместише се у неком растојању од врата, но тако да нико није могао неопажен изаћи. Са великом иратњом од бр&ва, и оружани од главе до пете дођоше оада један брат убијенога, два његова братића и стари Један стриц, па стадоше онуда обилазити, гледајући са претећим презором на љубопитљивце, који се не усудише рећи: и право му је; али им је то на лицу писало. Чим је Лодовико могао да прикупи своје мисли, дозва једпога духовника Фратра и замоли га да потражи КристоФорову удовицу, да јо у његово име моли да му опрости, што је он, ако и са свим нехотице, био повод тој лесрећи, а у исти мах да јој каже, да он прима на се