Otadžbina

396

В Е Р Е Н И Ц II

бригу за покојникову породицу. А онда премишљајући о своме стању, осети како му опет живље и озбиљније но икада дође она мисао, да иде у Фратре, која би му каткад на ум падала, па му се учини, да га је сам бог извео на улицу и дао му један знак своје воље, кад га је у таквим околностима довео у клоштар; и он се реши. Он даде дозвати гвардијана и каже му своју жељу. Овај му одговори, да треба да се чува пренагљена регаења, али да га не ће одбити, ако остаје при својој одлуци. За тим даде дозвати једнога бележника, па му рече у перо, како он све што му је од имања остало (а то је свакако била лепа сермија), поклања КристоФоровој породици, за удовицу оставља једну суму, као неку нову прћију, а осгатак на осморо деце, што их је КристоФоро био оставио. Лодовикова одлука врло је дошла у добри час његовим домаћинима, који због њега нису били у малој забуни. Да га упуте из клсштра и тим начином као да га издаду суду, то јест, освети његових непријатеља, на такво што није се могло ни помислити. То би било толико, као одрећи се својих повластица, утући у народу веру у клоштар, навући на се укор свију капуцина у свету, што су дали да се општа њихова права повреде, подбости противу себе све духовно власти, које су себе сматрале као хранитеље овога права. С друге стране, породица убијенога, силна и по себи и по својим присталицама, тражила је освету и проглашавала је за свога непријатеља свакога. који би покугаао да јој у томе ставл^а препоне. Приповест не каже, да је родбина особито жалила за убијеним, а још мање да је за њим и једну сузу пусгила; само каже, да су се сви помамили и хтели да се дочепају убиде, било жива или мргва. А кад он навуче капуцинску мантију, онда је све уређено. На неки начин он је тиме молио за опроштај, подвргнуо се покајању и усти мах признао је да је крив, повукао се натраг од сваке препирке, био је, једном речи, непријатељ који је ноложио оружје. Су-