Otadžbina

В Е Р Е Н И Ц И

401

сам искусио ваше милосрђе , да сам јео ваш хлебац и добио доказ вашег опроштења." Дирнут ттлемић заповеди, да се тако учини, и одмах дође један коморник у парадну оделу, носећи на сребрну служавнику један хлебац и поднесе га Фратру, а овај га узе, захвали сз и метну га у свој кошар. За тим се опрости, па загрливши наново домаћина и оне који су били ближе њему, те су му за часак могли прићи, једва се отрже од њих; имаО је посла у предњим тремовима, да ое отресе од слугу, па од брави, који му љубише поруб од хаљине , уже и кукуљицу; а на улицу посила га је светина и пратила као у тријумфу до градских врата, на која он изађе, почевши своје пешачеп.е према месту где ће да проведе искушеничко време. Брат убијенога и родбина, који су се надали, да ће тога дана искусити тужну радост гордости , нађохпе се напротив испуњени ведром радошћу опраштања и благовољења Са добросрдачношћу и необичном искреношћу проведе" друштво још неко време у разговору , за који нико није био спреман, кад је овамо долазио. Место да говоре о добивеном задовољењу, о освећеној увреди , о извршеним намерама, они се разговараше о похвали искушеника, о помирењу, о благости. Па један, којп је - ар педесет пута био причао, како је његов отац конте Муцијо умео у некој знаменитој прилици на дужност да присили маркеза Отанислава, онако опште иознатога разметљивца, место тога говорио је сада о покајању и дивној трпељивости некога Фра Симона , који је пре много година преминуо. Кад се друштво разиђе, домаћин сав узбуђен још једанпут пун чуда промисли све у себи, што је чуо и шта је сам говорио, па мрмљаше кроз зубе: „Врашкн Фратар ! (Морамо да му баш његове речи овде наведемо) Врашки Фратар! Да је још мало поклечао, богме мало те га не бих молио да ми опрости што ми је брата убио."