Otadžbina

402

В Е Р Е Н II Ц II

Наша приповест изриком каже, да од је тога дана почевши, овај племић био мање нагао, а да је више чинио добра. Фра КриотоФоро корачаше са утехом у срцу, коју никад у себе није осећао од онога страшнога дана, који да би иопаштао, морао му је сам свој живот посветити. Ћутање, које су искушеници имали да набљудују, он је лако подносио, удубљен будући у мисли о напорима, лишавању и понижењу, што ће све имати да подноси, да би покајао свој грех. Када дође ручано доба, сврне он једпом добротвору и са неким уживањем јео је хлеб од праштања; али комад један опет метну у свој кошар, да га чува ради вечита сећања. Није нам намера да му описујемо клоштарски живот; само ћемо рећи, да испуњавајући вољно и савесно, што му је као дужиост било одређено, да ироповеда слово божије и да буде код самртника, он ни једну прилику није проиустио, да врши још друге две дужности , које је сам себи наложио: да препирке поравнава и да брани угњетаване. У неколико је у том духу радио , а да ни сам то није опажао, према својој старој навади и остатку ратоборности, које смиравање и покора није могла са свим да искорени. Обично је говорио смерно и озбиљно; али где се тицало правде или оспорене истине, он би ое уједанпут испунио старом жестином, која уз свечани гголет што га је иримио у обичај од проповедања, даваше његовој речи неки особит карактер. Цело његово држање и опољашност му показиваше дугу борбу нзмеђу ватрене и нагле природе и воље , која јој се противила, која је обично побеђивала , вазда била на опрезу , а управљала су је узвишена побуђења. Један његов сабрат и пријатељ, који га је добро знао, сравнио га је са оним речима изразнијим у њиховом првобитном облику, које гдекоји, иначе добро васпитани људи, кад им страст преври , хоће да