Otadžbina

404

В Е 1> Е Н II Ц II

би подигао очи горе, час ногом лупао. Кад се доврши казивање, покри рукама .шце и повика: «0, благи боже! дотле ли мораде доћи...." Али ие доврши, него се паново окрену женскима : (( Сиротице! Вог вас је посетио. Вздиа Лучија „Хоћете ли нас напустити, оче? и рече ова јецајући. к Ја да вас напустим Р одговори он. «Да с каквим бих образом могао од бога за себе што искати, кад бих вас напустио? вас у томе стању? вас, које ми је он поверио! Иемојте да клонете духом : он ће вам бити у помоћи; ои види све; он се може служити слабим човеком, као ја што сам , да смете једнога .. Да видимо , да се промислимо шта да се чини." Рекавши то, наслони леви лакат на колеио , стисне шаком чело , а десном руком стиште браду, као да би на окуну да држи све душевне силе. Али најсавесније посматрање само му је тим јасније изнело, колико је та ствар журна и заплетена, те колико су јадни, колико неизвесни и опасни лекови поотиву тога Да мало осрамоти дон Абондија и да му даде осетити, колико је занемарио своју дужност? Стид и дужност њему су ништа, кад је у страху. А да га поплатпи? ( (Чиме бих га ја могао још поплашити већма, него што може да учини претн.а пушком? Да за све јавим кардиналу арцибискупу , па да његову моћ призовем у помоћ ? Али за то се хоће времена; а међу тим ? па онда? Ова невина сиротица све нека буде и венчана, зар Ке то бити каква узда за отраст онога човека? ко зна, докле је он кадар терати ствар?... А да му ое човек стави на отпор? Како? Хај!" мишљаше сиромах Фратар, (( кад бих могао довести за мојом руком овдашњу братију, па оне у Милану! Али то није мала ствар; остао бих сам. Он се гради пријатељ клоштру, казује се капуцински присталац, па зар његови б)>нби нису један пут потражили уточишта код нас ? Остао бих сам на цедилу; још би