Otadžbina

В Е Р Е Н И Ц П

405

казали, да сам човек немдран, који иравим свађе и кавге, а сувипхе, можда бих каквим неуместним покушајем само иогоршао стање ове сиротице." Премисливши ствар од сваке руке, учини му се да ће најбоље бити. да се обрати на самога дон Родрига, да покуша, једа би га одвратио од његове гадне намере молбом, па ако се може и страхотом онога живота. У најгорем случају моћи ће барзм тим начином јасније дознати, у колико се онај нредао својој гнусној намери, моћи ће већма прозрети што ја наумио, па према томе управљати се. Докле Фратар тако иремишљаше, указа се на вратима Ренцо, који са разлога, које ће сватко моћи погодити, врзаше се у близини ове куће; али кад угледа замишљена Фратра и женске које му дадоше миг, да га не буне, остаде ћутећи на прагу. Кад подиже главу, да каже женскима шта је иаумио, угледа га Фратар и поздрави га начином, који је иоказивао уобичајену наклоност, која је са сажаљења тим срдачнија била. (( .Тесу ли вам казале, оче?... м запита га Ренцо узбуђеним гласом. ( ( И сувигае; за то сам и дошао." ( ( Шта велите за онога лупежа „Шта ћеш да ти кажем за њега? Нема га ту да чује; шга ће му номоћи моје речи? Али теби кажем, драги Ренцо, да се уздаш у бога и да те бог не ће оставити." (( Пека су вам благословене речи!" викну младић. ( ( Ви нисте од оних, којима је сиромах увек крив. Али господин парок, па онај господин доктор од изгубљених парница..." ( (Не понављај оно , што те само моше без потребе узнемиривати. .Ја сам сиромах Фратар ; али ти понављам што сам рекао овима двема: колико ми је моћ малена, али вас ја не ћу оставити."