Otadžbina

406

В Е Р Е Н И Ц И

«0 ! ви нисте као нријатељи овога света. Разметници једни ! Да је когод веровао, што су ми они све у добру стаљу обећлвали, хај! хај! Били су готови крв своју нролити за мене; номагали би ми и противу ђавола Да сам имао каквог непријатеља?.... само сам требао да им га покажем, а он би већ брзо престао кусати хлеба. А сад их гледам како се повлаче..." Ту подиже очи на Фратрово лице, виде како се са свим намргодило, па опази да је рекао нешто што је требао прећутатн. Лли хотећи да се поирави, само се већма заилетао и бунио. (( Хоћу рећи... хтедох с шо рећи... да, хоћу рећи..." ( ( Шта хоћеш да кажеш ? А? Ти си дакле почео да ми кварнш посао, пре но што сам га почео! Срећа твоја, да си за времена оЧавештен. Шта? ту си пошао да тражиш пријатеље... и какве пријатеље!... који ти не би могли помоћи, све да би хтели! Па радити на томе, да и онога изгубиш , који ти једини може и хоће помоћи! Зар не знаш, да је бог пријатељ уцвељенима, који се у њега уздају? Зар ти не знаш, да слаб ко је ништа не добива, ако покаже нокте? А кад би само..." Код тих речи стиште руку Ренцову ; поглед његов негубећи од важности, доби израз свечане скрушености, очи оборио, па рече гласом, који је дошао лаган и као гробовски: «Кад би само... то би била ужасна добит! Ренцо, хоћеш ли се мени поверити?... ма тпта рекох мени, човечуљку, слабом Фратру? хоћеш ли се поверити Богу?" (( Хоћу!" одговори Ренцо. «Он је истинити Господ." «Е добро ; дај ми реч, да ни на кога нећеш насртати, да никога не ћеш изазивати, да ћеш се дати од мене водити. 15 «Ево реч. м Лучија уздахну дубоко, као да су јој са срца скинули велик. терет; а Ањеза рече: «Тако ваља, синеР