Otadžbina

В Е Р Е Н II Ц И

407

„Слушајте, децо," узе опет реч Фра КристоФоро; «ја идем данас да говори с оним човеком. Ако му бог дирие срце и мојим речима даде силу, биће добро; не буде ли гако, бог ће нам дати да нађемо друго средство. А вп међу тим будите мирни, повуците се на страну, клоните се разговора, пе дајте се видети. Вечерас. или најдаље сутра ујутру видећемо се." Кад то рече. пресече свако захваљивање и благосиљање и оде. Упути се у клоштар, стигне тамо на време, да је тамо с другима у лику могао појати, руча и одмах се даде на пут ирема пећини звера, кога је хтео да покуша ирипитомити. Дворац дон Родрига дизао се усамљен, као каква кула, на врху једнога брдељка, као што их има ту и тамо на овој обали. Био је навише од села наших вереника, у растојању од њега на неке три (талијанске) миље и на четири од клоштра. На дну брда према подну и спрам језера беше гомилица кућа, у којима су живили поданици доп Родрига; то је била као мала престоница његове државице. Доста је било онуда проћи, па да се зпаде стање и обичаји онога села. Ко би ногледао у доњне собе, где би каква врата била отворена, угледао би како висе о зиду пушке, трубе, мотике, рашље, сламни шешири, мреже и рогови за пушчапи ирах, све то збркано једно с другим. Људи што су тамо били изгледаху крушељасти и мргодни, са великим перчином на глави, који су држали у мрежици, старци без зуба, који су све удиљ били готови да код најмања повода искезе своје десни; жене са мушким цртама и снажним мишицама, које су прикладне биле да притекну језику, кад он није довољан био; сам изглед и кретање дечурлије , што се играла на улици показиваше нешто продрзљиво и изазивно. Фра КристоФоро прође село, нопе сс по тесној путањи на завојицу и дође на мален зараванак испред дворца. Врата су била затворена , знак да је господар био при