Otadžbina

Н А ПРЕСТОЛУ

421

Пропадните ви шарене крпе светоке ! Мени је као тици која је о крова какве куће полетела у далеки свет. Боже мој како су људи глупави те се не мичу из својих кавеза, а врата су свагда отворена... Тако је размишљала и скоро на глас говорила Ирма седећи у колима на којима је јурила у свет. Она још једном замисли како је у оној великој кући коју је оставила. Ето сад полазе на ручак, сви се искупили па чекају, ето и краљице. Штета гато при стварању света није био и дворски мартнал, јер онда би било свакоме створу одређено место, и све би итпло тачно као овде послуга. Краљица изјављује како јој је жао што је добра гроФица Ирма морала отпутовати. Сад је сви хвале. — Ах, она је тако добра душа ! — Па тако је весела ! — Мало је несташна, али врло врло атаМе' А шта има још ново ? Не може ое једио те једно говорити. Али шта да се говори ? Ко да помогне у невољи ? Држ 1 Шнабелсдорфа ! — На страну све — викну Ирма на један пут — не ћу ничега да се сећам, напред, оцу своме ! Коњи су грабили јотп живље као да су знали да носе дете оцу своме . Ирма је била тако нестрпељива да је момку поред кочијагаа довикнула нека даје двојне напојнице само да се брже вози. Она хоће оцу. Она не може да дочека тренутак када ће своју главу наслонити на његове груди. Шта хоће она ? Да се тужи оцу своме ? Чиме јој он може помоћи ? Она ни сама не зна. Једино гато зна то је да ће код оца наћи мира, да ће наћи затитите, да ће се код њега сакрити, да-више неће бити сама. Слушати оца, чинити му све по вољи, ах, ала ће то бити блаженство ! Није тпала, курталиоати се своје сопсгвене личности, немати никаквих других жеља осим очиних. 0, ала је то добро. Сва тежина земаљскога бића спада, тако