Otadžbina

422

Н А П Р Е С Т О Л у

мора да је блаженим дусима, тако .вуди замишљају анђеле, који немају никакве воље, којима ништа не треба, који се не мењају , не знају за младост ни за старост, који се увек само за друге старају , и све што раде то је блаженство и за њих и за цео свет , они су зраци вечнога сунца, који не умиру никада, који вечно блистају. 0 свему што је непојмљиво сањала је Ирма, и цео јој је свет довикивао само ове две речи : (( Отац, кћи" ! Оад се трудила да се утиша; она не сме тако узбуђена доћи у замак својега оца. Узбуђеност је слабост, а отац се увек трудио да те навикне јакој прибраности. Ирма се примора да види штогод од света кроз који је пролазила. Настаде већ сутоњ када стигоше на прву станицу. Ирми се учииило као да осећа планински дах своје домовине, и ако она беше још далеко. Брзо се одјурило даље Јека вечерњих звона разлегала се по ваздуху. Тај јек у бескрајњем етиру казиваше људма на земљи и време и вечност. Шта би био свет без јеке звона ? У тој звучној хармонији једина је накчада за пластичке лепоте старога века. Али и овај низ мисли не допадаше се Ирми. И он је вукао изван света , а њој да је сада да се са свим припије уза садашњост, уз оно што је поуздано. У селима кроз која се пролазило и у пољу ван села чула се песма. Ту песму прекидаше зврјање кола. 0 тога Ирма помисли : Ми градимо оувигпе ларме и у свету и у себи самима, за то свет и није сасвим нагп. Ни једна јој се мисао не доггадаше , ни на каквој појави уз пут није могла очију зауставити. На небу заблисташе звезде, али шта су оне човеку? Ко је слободан, који нема ништа да тражи на овој земљи, за њега су звезде; али она, она тражи и налази у целоме